Polako sam koračala suncem obasjanom ulicom. Na desnoj strani pružalo se neobrezano grmlje, a sa lijeve strane bile su kuće u nizu. Na kraju te ulice bila je dvokatna zgrada. Ušla sam unutra i popela se na drugi kat. Izvadila sam ključeve i ušla u stan. Izula sam svoje strare i izlizane tenisice i krenula prema kuhinji. Na stolici me je čekao Oli. Izgledao je veoma gladno. U njegovu limun-žutu posudicu stavila sam malo Wiskasa(ak se tak piše). Pohitao je prema zdjelici i hitom sve pojeo. Promatrala sam ga s laganim smješkom. Razmišljala sam o povratku u Hogwarts. O frendovima, zabavi i naravno novim problemima. Još samo danas. Još samo jedan dan i sve će biti po starom.
Počela sam se pakirat. Već se bližila večer pa sam se morala požurit. Sve svoje stvari nabrzinu sam poslagala u kofere. Stvarno se nebi čudila da sam nešto zaboravila. Teta je došla doma i napravila palačinke. Brzo sam sišla na večeru.
„Mmm... Odlično je!“ rekoh, pomalo neiskreno
„Morala sam se potrudit za tvoju zadnju večer ovdje.“
Nakon večere legla sam u krevet. Trebalo mi je puno vremena da zaspim. Bila sam jako uzbuđena.
****
Stajala sam ispred Hogwarts Expresa, čekajući Alexis. Kasnila je deset minuta.
„Hej, Nic!“ priđe mi iza leđa i zagrli me
„Kasniš.“ Rekoh i nasmijem se
„ Požuri, možda još nađemo sjedala.“
Ušli smo u prvi prazni odjeljak. Uskoro smo shvatle da nije bio oprazan. U njemu je spavao muškarac srednje dobi. Imao je tamno smeđu kosu do ramena. Njegove oči bile su... Zatvorne.
„Tko je taj? Slijepi putnik?“ glasno i bezobrazno upita Alexis, nije baš voljela seljake
Odjednom seljak se probudi. Alexis od šoka počne vrištat.
„ Mir! Mir! Neću vam ništa. Ja sam novi profesor Astronomije, Felix Fudige, drago mi je“ reče sve u jednom dahu i pruži ruku
Alexis ga odmjeri i nepomično stoji na mjestu. Nekoliko sekundi vladala je tišina. Pokušala sam prekinuti tišinu.
„ Ja sam Nicole, a ovo je Alexis.“ Pružim ruku i pričekam da i Alexis to napravi no nije uzvratila
„ Što vi radite ovdje, zar nemate svoju kabinu za profesore?“ upita pomalo okrutno Alexis
„Oni... Oni su zaboravili na mene... Morao sam ostati ovdje...“ kaže razočarano
„ Ako smetam maknut ću se...“
„Ne, ne ostanite ovdje. Mi ćemo naći drugu, ugodan put“
Izašle smo i nastavile hodati tražeći prazan odjeljak. Pored nas prošla je Gemma i udarila me u rame.
„Ups“ reče ona bezorazno, njena ekipa počela se smijat“Znaš Nic, sad kad sam postala perfekt, mogu ti zabranit bilo što!“ kaže samozadovoljno
„ Pokopaj se, glupačo!“ Alexis me je počela branit
Nastavile smo hodat dok nismo našle prazno mjesto. Kad smo stigli vlak je već krenuo. Brzo smo postavljali stvari i raskomotile se.
„Jao sam bi joj došla i...“
„Nemoj se uzrujavat zbog nje, ne zaslužuje to“ smirivala me je Alexis“Onaj profesor izgleda stvarno čudno, ne sviđa mi se baš.“
„Uf, a kom se profesori sviđaju“
„Baš se pitam koji kreten je postavio Gemmu za perfekticu. Znaš, imam osjećaj da će ova godina biti jako uzbudljiva.“
Dugo smo se vozili. Gledala sam zelena brda i drveće koje je izgledalo kao da nam maše i pozdravlja nas. Oli mi je spavao u krilu. Dragala sam ga po njegovoj mekoj dlaci. Naglo smo stali.
„Napokon.“
Dragi moji,
Ovo mi je prvi put da pišem priču pa možda budete malkice razočarani.
Evo prvo da objasnim o čemu se radi. Nikky je ostala bez oba roditelja s tri godine. Živi u kući s tetom Scarlett. Sad će krenut na treću godinu u Hogwarst školi. Ima sovu Sarah koju je nazvala po svojoj mami i mačića Oliver. Neznam kaj da još pišem. Postove ću pisat jednom tjedno. Ako nekad ne nepišem idući put će biti duplo. Molim vas da ostavljate jedan komentar al da u komentrau imam što za pročitat. Brišem komentare tipa super blog svrati, lance sreće i vrijeđanja. Primam likove ali ih i sama izmišljam. Molim vas da ne kopirate priču, ni ja neču ničiju kopirat. Eto to bi bilo sve!
Pusa svima koji će me čitat (lol)!
P.S. Znam da je kratko al to je ipak uvod nisam imala ništa više za napisat
